JANUAR 2001. 
Kulturna revolucija u psihologiji

Srijeda je ve~e, ne{to prije 6:30 ~asova. Za nekoliko minuta, grupa za socijalnu terapiju }e po~eti sa radom (na ESCT) u Wujorku, jednna od oko 40 grupa za socijalnu terapiju koje se okupqaju {irom qeme svke sedmice. Grupa o kojoj ovdje govorim, mo`da ne previ{e kreativno ali od miqa, nazvana “Grupa srijedom uve~e” ima oko 25 u~esnika. Ovi mu{karci i `ene dru`e se zajedno oko dva sata sedmi~no i pri~aju pri~e.Oni se smiju, pla~u, ponekad dosa|uu jedni drugima ili emotivno dirnu jedni druge. Svake sedmice oni stvaraju sami svoj lijek, svoj razvoj – i mijewaju svijet.

Svake sedmice, grupa radi na transformaciji same sebe jer se u toj aktivnosti transformi{u svi koji u woj u~estvuju. Ovo je baza socijalno terapijske metod – da se promjena manifestuje dru{tveno. Pretpostavqam da mnogi terapeuti misle da su ovo samo prazne rije~i, a onda poku{avaju da svoje klijnte dovedeu do promejna. Socijalni terapeuti se ne zanimaju za mijewawe qudi (iako je to ono {to `eli ve}ina koja dolazi na terapiju) jer ne vjerujemo da je to mogu}e – osim ako ne koriste prinudu. Mi se rpema qudima odnosimo kao prema kreatorima promjena, ne kao objektima koji treba da se mijewaju. Na{ zadatak je da podr`imo qude da naprave promjenu zajedno, da neprestano grade emocionalni rasta. Socijalni terapeuti – u “Grupi srijedom uve~e” su Fred Wumen, osniva~ socijalne terapije, i Beti Braun. Oni usmjeravaju grupu u wenom mijewawu same sebe i to je na~in na koji qudi ponovo osmi{qavaju svoju socijalnsot kao karakteristiku qudskih bi}a, ne{to {to je bilo izgubqeno u na{em individualiziranom, postvarenom i otu|enom svijetu. Oni poma`u grupi da se kre}e i uzdrmavaju otu|ewe koje je dio na{eg okru`ewa jednako koliko i vazduh koji di{emo. Pod otu|ewem podrazumijevam na~in na koji posmatramo qude kao zasebne i razdvojene pojedina~ne entitet. Nau~ili smo da dajemo prvenstvo ovim jedinicama i samo sekundarno (i samo ponekad) iz neophodnosti da poku{amo da damo smisao svijetu, mi povezujemo neke od wi. Mi ne vidimo proces ili veze. Mi ne vidimo socijalni proces koji je stvorio stvari koje ispuwavaju na{ `ivot, i ne vidimo me|usobnu povezanost svega i svih. Mi ne vidimo da smo mi, qudi, kreirali i nastavili da kreiramo gradivo svijeta, bilo da je to kutija korn-fleksa, kompakt disk, jezik, “prolbem sa drogom”, porodica, globalna ekonomija, politi~ka stranka, Bruklinski most, qubavna afera, rat, blagostawe, siroma{tvo ili na{e emocije. Umjesto toga, mi se prema ovim stvarima odnosimo kao da one imaju svoju vlastitu egzistenciju, kao da su do{le niotkud i jednostavno “jesu”. Vidjeti i odnositi se prema ovim stvarima na ovja na~in, kao otcijepqenim od procesa wihovog stvarawa i wihovih stvaralaca, normalan je na~in gledawa na stvari u na{oj otu|enoj kulturi.

Otu|ewe nas razdvaja od na{e snage. Odvaja nas od radosti do`ivqavawa na{e socijalnosti. Odvaja nas od kapaciteta i energije za kreativnu aktivnost koju smo imali kao mala djeca i sa kojom smo mi i na{e porodice stvarali na{e emocije, socijalni i kulturni razvoj. To nas izlu|uje i u isto vrijeme nas prilago|ava na{em ludilu. Ne iznena|uje onda da se otu|ewe neprestano promaqa kao istvoremeni prijateq i neprijateq grupe.

Po~iwem svoje zabiqe{ke o psihologiji danas sa socijalnom terapijom da bih razjasnila da je praksa ono ~ime se mi bavimo i da su qudi ono do ~ega nam je stalo.Ova ~iwenica je ~esto ovako izgubqena u apstraktnom i teoretskom govoru i `argonu psihologa i drugih intelektualaca. Po~iwem sa upu}ivawem na otu|ewe jer vjerujem da se mnogi inovatori danas bore sa posqedicama otu|ewa u na{oj kulturi, iako jedva da neki od wih opisuju svoj rad na taj na~in ili ~ak koriste taj termin.

Dok qudska istorija ulazi u novi milenijum zapo~iwe svoj drugi vijek, mi se nalazimo na raskr{}u. Za neke, pitawe je “U kojem }e pravcu psihologija?”. Za druge, pitawe je “Biti ili ne biti?” Iako postoje velike razlike izme|u ovih pitawa, ja mislim da na razli~ite na~ine, oba ova pitawa signaliziraju kulturnu revoluciju koja se de{ava u ovoj disciplini.

Kako izlgeda kulturna revolucija? Kakav je wen sadr`aj i aktivnost? Ko su weni glavni sudionici?

Jedan na~in da okarakteri{emo ovu kulturu revoluciju je da primjetimo da psihologija vi{e reaguje na promjene u {iroj kulturi. Dok mnogi uovom poqu nastavqaju da rade ono {to suuvijek radili, nogi drugi prepoznaju da psihologija, da bi bila relevatna i da bi pre`ivjela, mora d aide tamo gdje su interesi i novac, i oni poku{avaju da grade psiholo{ki prostor u drugim disciplinama kao {to su medicina, sport, biznis i rje{avawe konflikata/pregovarawe. Efekat ovog je da su grnaice postale maglovite izme|u psihologije i ostalih disciplina kao i izme|u takozvanog ~istog i primijewenog istra`ivawa.

Druga povezana promejna je napor da se psihologija ne diraju}i u svoje metode ali mijewaju}i pristup sa “{ta nije u redu”? U samo nekoliko kratkih godina psihologija je uradila sve osim izbacila svoje d-rije~i (na engelskom deficit, disorder, disability – {to zna~i nedostatak, poreme}aj, onesposobqewe) u korist p-rije~i (na engleskom positive traits, prevention tactics, potential {to zna~i pozitivne crte, taktike prevencije i potencijal) – pomjerili smo se od skoro vijeka pri~awa o nedostacima, poreme}ajima i onesposobqenima do govora jezikom pozitivnih crta, taktika prevencije i potencijala. Ve}ina psihologa koji su se prebacili sa negativnosti na pozitivnost (od “d” do “p”) uradili su to bez gubqewa takta, to jest, bez razmi{qawa o tome da moraju fundamentalno da prerade svoje metode istra`ivawa i pomagawa po{to su promijenili predmet prou~avawa. ^ak i ovako, ova promjena je ipak progresivan korak. Iako oni jo{ uvijek insistiraju na tome daje psihologija objektivna nauka, oni mijewaju predmet razgovora i dozvoqavaju da ona sama mo`e otvoriti neka vrata i izgraditi neka nova partnerstva. Po~ela je da dovodi akademske psihologe u kontakt sa qudima i organizacijama koje su praktikovale pozitivan razvoj mladih, pozitivno obrazovawe i pozitivnu terapiju u wihovim zajednicama.

Daleko radikalniji i inovativniji su oi pisholozi koji ozbiqno preispituju cijelu inicijativu nazvanu psihologija i koji izlaze izvan tradicioanlnih granica da razviju teoriju i praksu koje slu`e posmatrawu, prou~avawu i podr`avawu qudi u stvarawu novih na`ina da budu zajedno. Mnogi se slobodno opredjequju za pojam postmoderne, kako bi ozna~ili svoj pogled na principe moderne nauke (kao {to su istina, stvarnost, objektivnost). Ove principe ne treba vi{e smatrati nepromijewenim, nego treba da shvatimo da smo mi svijet u kojem `ivimo, slo`eni i nepredvidivi – i da to nije problem!

Mo`da, prije nego {to poku{avamo da uspostavimo pravilo subjektivnosti izvan poretka, mi treba da prihvatimo na{u samo-refleksivnost i osmislimo metode za prou~avawe qudskog `vota subjektivno. Mo`da bi trebali ozbiqno da shvatimo da su qudi socijalna bi}a i da samostalan pojedinac, ono {to nas je psihologija u~ila da jesmo, ne postoji.

Mo`da razumijevawe qudskog `ivota treba da bude kulturna i psiholo{ka aktivnost, i to prije nego nau~na.
Mo`da bi qudi {irom svijeta dobili vi{e kada bi teoreti~ari i prakti~ari gledali da qudski pejza` sa slikarskim, pjesni~kim senzibilitetom, ili senzibilitetom pisaca pri~a ili drama umjesto nau~inim alatkama biloga i fizi~ara. I tako, ovaj drugi radikalnij, oblik kulturne revolucije da sama pstihologija postaje sve vi{e kulturna aktivnost.

Efekat ovoga je da su psiholozi po~eli da gledaju stvari koje nikada pirje nisuvidjeli, stvari kao {to su proces, mogu}nost i performans (jo{ rije~i na “p”). Psihologija je fiksirana na ono {to jeste, i postavqa se kao autoritet u odre|ivawu onoga {ta zna`i biti ~ovjek i kao su zaista pojedina~ni qudi (individualci ili grupe razli~itih vrsta). Dio kulturne transformacije psihologije je prepoznavawe da qudska bi}a nisu amo ono {to mi jesmo nego i ono {to postajemo. Psiholozi su uvijek bili duboko u predvi|awima, uprkos stalnom suo~avawu sa svojim neuspjesima i predvi|awu u korist fokusirawa na rauzmijevawa i podr`avawa qudskih kapaciteta da stvarju nove mogu}nosti od onoga {to trenutno postoji. Naposqetku, performans, i na formalnim pozornicama i van wih, je postao vru}a tema u psihologiji. Jednom kada proces i mogu}nost postasnu va`ni za tebe, onda pona{awe (zvani~ni predmet prou~avawa psihologije) jednostanvo nije posebno interesantno. Qudski kapaictet za performans, da se staraju situacije bez kraja, scenariji, pri~e, likovi i karakterizacije, jesu ono gdje le`e uzbu|ewe, rast i izazov. Kroz ovaj rastu}i interes za proces, mogu}nost i performans, esplicitno ili ne, psiholozi po~iwu da upu}uju na otu|ewe i wegove efekte koji oslabquju i wegove efekte koji oslabqwuju na{u kulturu i qude.

Ja sam jako ponosna da je rad ove zajednice, centar za socijalnu terapiju, istra`ivawa na Institutu i centara za obuku, projekta “All stars” i “Castillo” teatra (autor govori o programima koji se realizuju u okviru Instituta za qudski razvoj u Wujorku), igrao vode}u ulogu u dovo|ewu performansa do akademske psihologije. Rad koji je Fred Wumen po~eo prije 30 godina, koji smo on, ja Leonora Fulani imnogi drugi nastavili od tada, na{a praksa u psihoterapiji je performativna, pa i prije nego {to su ovi pojmovi postali popularni. Dobro je da sada imamo ne{to ~ime }eto to nazvati a {to raspoznaju akademci i intelektualci. Ipak, ja sam sada kratko sumirala samo rapidne promjene u psihologiji – to je zaokret prema kulturnom, primjewenom i postmodernom, koji je stvorio okru`ewe u kojem posao koji radimo postaje dijelom osnovne struje (mainstream-a) akademske psihologije. Sve vi{e akademi~ara i prakti~ara gube naklonost prema tradicionalnoj psihologiji i razmi{qaju i gledaju i “izvan kutije” (Skinner, bihejvioralno i akademski) u tragawu za novim na~inima da pristupe mnogim izazovima i nepravdama dana{weg svijeta. Jednom rije~ju, psihologija postaje progresivnija, skre}e u lijevo, ako `elite. I to zna~i jo{ jednu stvar, da se mi, koji smo uvijek bili lijevo, sada pojavqujemo na ekranu akademskog radara.

Dozvolite da ovo ilustrujemo kratkim primjerom.

Akademski pregled kwige Fred Wumena “Mit o psihologiji” iz 1993. godine, po~iwe sa re~enicom koja upu}uje na to da je Fred ili la`ov ili varalica: “Ovo je vrlo ma{tovita kwiga. Wen autor zami{qa da je otkrio tretman, “socijalnu terapiju”, koji poma`e desetinama hiqada qudi sa emocionalnim problemima direktno, i mo`da milionima indirektno”.

Akademski pregled tri Fredove kwige iz 1999. goidne po~iwe sa prili~no laskavim pore|ewem: “Ne zadovoqavaju se svi filozofi sa tim da tuma~e svijet na druga~iji na~in: ono {to je wima va`no je da ga mijewaju. Poznato je da je Marks bio takv filozof, Fred Wumen je jo{ jedan. Nisu svi filozofi zadovoqni sa empirijskim radom ili potvr|ivawem u praksi i profesionalnom radu, ono {to je wima va`no su filozofski i principijelno zasnovana shvatawa radikalnih praksi. Poznato je da je Vigotski bio jedan od wih. Loiz Holzman je jo{ jedan”.

Ono {to je meni najinteresantnije u vezi sa kontrastom izme|u ova dva pregleda je da je u onom iz 1993. godine na{e postojawe pobijano, a {est godina kasnije mi ne samo da postojimo nego smo tretirani kao zvani~na snaga vrijedna deset stranica diskusije.

U {ezdesetim, Fred Wumen je otup{ten sa 6 kolexa i univerziteta zbog davawa svih najboqih ocjena mu{karcima kako ne bi bili poslani u Vijetnamski rat, i akademsku karijeru napustio je zauvijek 1968. godine. Od sredine sedamdesetih pa kroz rane devedesete ja sam predavala na ne-tradicionalnom kolexu i radila sam sa Fredom na gra|ewu ove zajednice. Kada sam zatim poku{ala da se ubacim u akademske univerzitetske poslove, nisam pro{la ni jedan intervju za posao. Niko nije bio zainteresovan za progresivnog, nezavisnog aktivistu, koji se bavio zajednicom. “Grupa srijedom uve~e” nastavila je da se okupqa, praksa socijalne terapije je nastavila da se {iri kroz razvoj na{ih centara i obrazovawe profesionalaca u mentalnom zdravqu, medicini i obrazovnim institucijama. I mi smo radili na tome da podijelimlo na{ rad sa akademi~arima koji su `eqeli da slu{aju, i gradili saveze koji su tada bili mogu}i, kroz pisawe kwiga, prezentacije na konferencijama i pozivawe akademi~ara da razgovaraju sa nama i sa na{om zajednicom.

Dok ulazimo u 2001. godinu rascjep akademske nauke i nas ne izgleda onako ogroman kao nekada. Na{ rad je sada prili~no redovno citiran u kwigama i ~lancima i ~ak se predaje na nekim univerzitetima. Redovno sara|ujemo sa partnerima iz akademske nauke, pi{u}i u kwigama jedni drugima, pi{u}i o svom radu, predstavqamo se zajedno na konferencijama, zajedno sponzori{emo konferencije i treninge i {aqemo studente jedni drugima. Nama je drago, ali va`nost ovoga, mislimo, prevazilazi nas. U wihovom prihvatawu na{eg rada, psihologija pravi novi korak prema tome da postane relevantna. Dok su se neke rije~i i fraze koje koristimo promijenile tokom godina, mi smo od po~etka ili, i ostajemo ubije|eni da radikalna kritika, onako kako se ona koristi u svojim razli~itim oblicima u socijalnoj terapiji, “All Stars”, nezavisna politika i “Castillo” teatar, jesu aktivnosti koje treba da anga`uju milione qudi ako oni i mi imamo `equ da rastemo i da se razvijamo. Mo`da iz potrebe, prije nego bilo ~ega drugog, trenutni napori psihologije da pstoane relevantna stvarnim qudskim bi}ima ~ini nas, radikalno nezavisnim aktivistima, prakti~arima, kao i na{u praksu radikalne kritike, relevantnom za one akademski orijentisane. Ako psihologija nastavi svoj progres i relevanttni kurs, ko zna, “Grupa srijedom uve~e” mo`da }e predavati na ~asovima psihologije jednog dana. J a }u vas obavijestiti ako se to desi.

Lois Holzman

SLU[AWE

Zaista volim da slu{am ono {to qudi imaju da ka`u. Posle skoro 60 godina slu{awa jo{ uvijek imam osjeћaj da je ~udo ta izvanredna aktivnost nazvana “me|usobni razgovor” koju mi, qudi zajedno radimo. Imam sli~no divqewe za performans i pozori{te; uvek sam bio potpuno intrigiran i zanet onim {to vidim i ~ujem na sceni. Kada sednem na pozori{no sedi{te, nisam tu kao kriti~ar. Ne gledam da bih sudio da li je predstava “dobra” ili “lo{a” ili ne. Uop{te ne ose}am potrebu da sudim o wemu a jo{ mawe da imam nekog drugog ko bi sudio umesto mene. Jednostavno sam dirnut {to qudi tamo igraju komad, imitraju, glume, izvode {ou, stvaraju ne{to. Mislim da je to divno, dopada mi se i na kraju tap{em kao lud.

Upravo tako se ose}am u vezi govora. to je performans, a ja sam u komadu. Za mene je divno {to qudi zajedno stvaraju zna~ewe, i ne mawe divno zbog ~iwenice {to ve}ina nas to uzima zdravo za gotovo, tako da kada ka`em da zaista volim da slu{am, ne mislim samo na slu{awe izvesnih koji govore o izfesnim temama na izvestan na~in – mislim na slu{awe, ta~ka. Mislim da je govor fascinantan bez obzira na to {ta govornik govorio (ili kako to govori).

Slu{awe je u su{tini dovr{avawe aktivnosti, to druga osoba iili qudi (ko god ne govori) moraju da urade, ili daju da bi komunikacija postojala. Pod “dovr{avawem” ne mislim na zavr{avawe, okon~awe, kao {to je neko rekoa, nego na produ`avawe aktivnosti – pokrenute od strane onog ko govori – aktivnosti komunikacije. Ako neko govori a niko ne slu{a, onaj koji govori (bilo da je on ili ona fizi~ki sam ili ne, nezavisno od wegovih ili wenih namera) ne komunicira. Zamislite ogor~enog oca koji ka`e svom sinu tinejxeru: “Tebi pri~ati to je kao da pri~a{ zidu!” ili povre|ena `ena koja ka`e svom mu`u: “Nisi ~uo ni re~ od onoga {to sam rekla!” ili iznerviranog voza~a autobusa koji ka`e putniku: “Rekao sam ti da ne idemo kroz grad. Jesi li gluv?” Ono {to oni koji govore izra`avaju u ovim situacijama je wihovo iskustvo da nisu dovr{eni, da ne komuniciraju. Nije “dovoqno {to govore; qudi kojim govore ne slu{aju. U ovom trenutku ne-dijaloga otac, `ena i voza~ mogu po~eti da vi~u, psuju ili i jedno i drugo – {to ~ini jo{ mawe verovatnim da sin, mu` i putnik budu skloni da slu{aju.

Kao i kod drugih vrsta socijalnih aktivnosti, postoji mnogo vrsta slu{awa. Pasivno dr`awe zatvorenih usta dok nam druga osoba govori je vrlo razli~ito od aktivnog slu{awa. Isto kao {to qudi mogu da igraju tens mawe ili vi{e `estoko, da vode qubav vi{e ili mawe strasno i da ple{u sa mawe ili vi{e odu{evqewa – ima slu{awa i “slu{awa”. Mogu}e je slu{ati a da stvarno ne ~ujemo ili slu{ati sa “pola uha”. Isto tako je mogu}e slu{ati toliko pa`qivo i usredsre|eno da ~inite vi{e od uobi~ajenog slu{awa re~i koje su izgovorene; zapravo do`ivqavate drugu osobu kao celovito qudsko bi}e obuzeto naporom da komunicira – da stvara sa jezikom kao oru|em za to, koje je zajedni~ka ~etkica za slikawe.

Aktivno slu{awe na ovaj na~in je vrsta “performansa”. Aktivni slu{a`i pokazuju da slu{aju, klimaju glavom, sme{kaju se, izra`avaju svoje iznena|ewe ili zabrinutost, postavqaju pitawa. Nije im potrbno da dobiu ne[to od onoga ko govori. U~estvuju slu{aju}i.

Mislim da je mnogim qudima te{ko da slu{aju. Nisam ja jedini koji tako misli. Tokom posqedwih deset godina ili pribli`no toliko, ve}i broj krupnih ameri~kih korporacija je potro{io zna~ajne koli~ine novca ve`baju}i svoje zaposlene da slu{aju. Naravno, obi~an narod po ku}ama je svetsan “komunikacionog jaza” mnogo du`e od toga. Nisam ja taj koji je otkrio da qudi ne slu{aju jedni druge, socijlano terapijski pristup samo ima le~ewe (ne re{ewe) za to.

Za{to je tako te{ko slu{ati? Po mom mi{qewu to ima veze sa sklono{}u mnogih qudi da se usredsrede na posebne produkte (zna~ewa) radije neko na celovitost govorne aktivnosti (kvalitativni proces stvarawa zna~ewa). Wihovo slu{awe je predodre|eno potrebom da znaju o ~emu govornik pri~a. Tako da se to {to neko govori povezuje u najboqem slu~aju sa usputnim, a u njagorem sa neugodnim, totalnim dosa|ivawem: “Pre|i na bitno!”, ka`u nestrpqivo onome koji govori. “Hajde, ispquni to!”

U tim slu~ajevima qudi prevashodno slu{aju da bi kada do|e red na wih mogli da objasne, interpretiraju, prave analogije ili “identifikuju” ono {to je re~eno tako {to ga stavqaju u ve} postoje}e, razumqive kategorije. Ovaj na~in odno{ewa prema govoru, katogri{u}i re~eno prema tome {ta mo`e a {ta ne mo`e biti “vredno” slu{awa je tipi~no procewiva~ki.

Kada jezik postane previ{e identifikovan sa zna~ewem, on prestaje da bude sredstvo komunikacije i stvarawa. Umesto toga postaje barijera razumevawu koje dolazi iz zajedni~kog u~e{}a u zdru`enoj aktivnosti qudi koji govore jedan drugom. To mo`e biti neobi~no bolno i frustriraju}e posebno onda kad qudi govore o svom emocionalnom iskustvu. Ipak, “jezik preidentifikovan sa zna~ewem” ~esto dominira u toj, takozvanoj govornoj terapiji “orjentiwanoj na uvid” i u vrstama razgovora izme|u prijateqa, ~lanova porodice i qubavnika koji su po woj modelovani (ili po kojima je ona modelovana).

Antoni je u {koli i rekoa je {kolskoj savetnici da ne `eli da studira. Kada je ona reagovala uz “puno razumevawa” da on poku{ava da “kazni” svoje roditeqe, Antoni je prestao da razgovara sa wom. Sad auzme da ~ita stripove kad god je pozvan u wenu kancelariju. Savetnica se `alila wegovim roditeqima da je wihov 17-godi{wi sin omalova`ava. Prema woj, Antoni je “u fazi kada mora da se suprotstavi autoritativnim figurama u `ivotu i da se pla{i emocionalnog rizika koji je u to ukqu~en, posebno sa majkom”. Wen jedini “dokaz” za ovu analizu je taj da antonijeva majka ima isto godina kao i savetnica i studidra da postane i sama {kolski savetnik1

Mo`ete misliti da je ovo ekstremni slu~aj procewiva`ke, na uvid orjenitsane kategorizacije, koja je zamenila aktivnosti slu{awa. Na`alost, po mom isksustvu, to je jednostavno ekstremno ~est slu~aj.

Nevoqa sa ovakvim kategori~kim i procjewiva`kim slu{awima je da ne dozvoqavaju onima koji “slu{aju” da ~uju mnogo.l Toliko su preokupirani tome da do”u do partikularnih zna~ewa da ne vide ili ne prihvataju celinu onoga {to druga osoba govori. Moje je iskustvo da kada god ne slu{amo “zbog” zna~ewa onoga {to durgi qudi govore, lak{e }emo otkriti osobu koja goori sa svim sjajem, pame}u, suptilno{}u i {armom koji je mo`da tu.

U socijalnoj terapiji radimo da bismo stvorili okru`ewe u kome qudi mogu da se ukqu~e u aktivnost slu{awa jedni drugih. Radimo to tako {to dovodimo u pitawe dominantno zna~ewe, “nauvid-orentisnao” katogori{u}e slu{awe koje je tipi~no za kulturu uzimawa. Kada jeda ~lan grupe A, drugi `lan grupe B, odgovori procewiva`ki kategori{u}i sa uvidom, neko }e u grupi verovatno re}i osobi B: Mislim da nisi ~uo {ta je osoba A rekla. Prestani da poku{ava{ da to postigne{. umesto toga, pru`i ne{to aktivnosti zajedni~kog razgovora.

Iako ne slu{am qude sаmo zato {to verujem da je to moralno ispravno, ima i moralnosti u toj aktivnosti. Kao prakti~ar u oscijalnoj terapiji, dajem visoko mesto qudskom naporu da stvara zna~ewe kroz govor. Mislim da je to jedan od osnovnih na~ina na koji izra`avamo svoju qudsku prirodu.

Iz kwige

Fred Wumen: Razvijamo se – vodi~ za neprekidan li~ni rast
Prevele: Bojana [korc i Vesna Ogenoviћ